Draga naša mala prodavnica od cigle i meda, naše malo medeno kraljevstvo. Koliko li je samo hiljada ljudi procirkulisalo kroz nju, otišlo zadovoljno, sa teglom, dvije, tri, meda, mliječa, polena, meda sa koprivom ili đumbirom. Dođu, kupe, pitaju, popričaju. Kako im objasniti koliko su samo truda uložile naše pčelice da bi oni izašli zadovoljni iz radnje. Koliko radnih sati, miliona kilometara leta, miliona oprašenih cvjetova, koliko skupljenog nektara, koliko generacija pčela je bilo potrebno za tu njihovu teglu. A tek koliko naših znojavih dana, pokislih popodneva. Nekad je grmilo, nekad je sjevalo, nekad je uždilo iz neba kao i iz zemlje, ponekad je i grad tukao, a mi smo radili sa našim ljubimicama, malo se ugledajući na njih. 
Trebali bismo i malo više da se ugledamo, bar što se tiče altruizma i samopožrtvovanosti. Profesor Robert Pikar kaže da su ljudi životinje krda, koje samo još uvijek teže ka tome da jednog dana postanu socijalna bića, čiji je pčela jedan od najsjajnijih predstavnika. Budimo više pčele, a manje krdo, i živimo u skladu sa prirodom, a mi ćemo već da vam spakujemo tu teglicu meda, prirodne magije i ljubavi, pa bili vi svjesni ili ne cijele priče koja se krije u toj beskonačnoj niti što se sliva sa vaše drvene kašičice.